Rambo Amadeus: ODJEBO SAM SMISAO....

U opuštenom razgovoru, prvoklasni muzičar, mislilac i čovjek priča o svom životnom radu, besmislu života, zaboravu, knjizi, društvenim podjelama i krstarenju....

mjesto radnje: pmc, jutro, kafa, trut dere piroške

N: Dakle, Rambo, sviraš toliko godina, pogađaš u najbolnije tačke koga treba da pogodiš, uspješan si, raja te vole, slušaju, poštuju, jer si čovjek...gdje živi taj čovjek, kako živi?

R: Pa ne znam ni ja tačno, ja ovaj...s obzirom da mene veliki grad umara, sve sam manje vremena gore u Beogradu, a sve više u Herceg Novom. Žena mi je Beograđanka, ona voli da je gore, ja volim da sam u Herceg Novi, volim da sam ti stalno na moru, nešto oko barke ovamo onamo, tako da ne znam ni sam, a opet volio bih da živim negdje u inostranstvo, a opet kad odem tamo svi me gledaju ko majmuna, kad vide odakle sam, tako da imam i ja taj neki posrani osjećaj kao i svi ostali, uopšte me ne spašava moj posao...

N: Taj posao radiš već 12 godina... gdje si sve bio...

R: Šta ja znam, bio sam malo po toj Evropi, nisam bio u Ameriku, nisam bio u Australiju, mada su me zvali, ali ne mogu ja 20 sati u avion bit nikako, nego ako će brodom da mi plate, može, a brod ide 7 dana do Amerike .....

N: Šta bi tamo radio?

R: Pa sviro bi malo, par koncerata, uzo bi koji dolarčić i vratio se u Herceg Novi.

N: Šta misliš kako bi te prihvatili u Americi?

R: Pa imam ja tamo već neke publike, ovi što su čuli ... vole ovo što ja radim, nego tamo, što ti kažeš, 70 % kapitala treba ulagati u reklamu, a ja nisam nikad ni dinara, prosto mi je žao davati pare na to, a ostalog što se tiče...mislim da sviramo dobro, to je dovoljno...

N: Sad bi trebao da izađe novi album....

R: Hoće.

N: I poslije toga još jedan, i zatim možda još jedan, dokle ćemo tako, kako uopšte gledaš na taj svoj rad u vremenu.....

R: Ja strašno volim da radim, najmilije mi je kada pravim pjesme, to ti je isto ko da praviš djecu, vrlo je lijepo, znaš, gledati poslije te rezultate, a poslije svoje ploče ne slušam, kad izađe iz fabrike, samo ga stavim u cd da vidim je li ispravan...

N: Misliš li da ima smisla raditi sve to, tražiš li ga uopšte....?

R: Znaš šta, mnogi su uganuli mozak tražeći smisao u životu, a ja ga ne tražim, meni se čini da se može i bez smisla živit vrlo dobro, mislim da smisao treba da traži neko pametniji od čovjeka...

N: Razgovarali smo juče o romanu, namjeravš li išta raditi po tom pitanju?

R: Ne znam, ja pišem te neke novosti na internet, ima tih intervjua koje sam dao... To je sve u jednoj kartonskoj kutiji, sad se to može složit i povezat u 300 strana, ali rano je za to, rano je...

N: Čovjek prvo treba zaboraviti, da bi pisao....

R: Jasno, moraš zaboraviti gluposti da bi mogao pisat o dobrim stvarima, gdje ima nekog materijala...da ne kažem smisla, jer sam ga prije odjebo.... ne možeš ti odvojit važno od nevažnog u događajima koji su skori, mora neka vremenska distanca biti... nije niko od ovih partizanskih generala piso memoare ’46, nego 50 godina poslije, a onda još malo nešto i dodaš, znaš, a malo nešto i zaboraviš, tako da ...ono, to je ta priča, nešto dodaš, nešto prepraviš, jer realnost je bez mašte suhoparna, moraš je malo prepravljat, kako znaš....

N: Da li bismo mogli sve tvoje ploče poredati kao jedan roman....da li su albumi pravljeni nakon zaborava, ili paralelno sa realnošću?

R: Ne znam, čovjek ne živi pod staklenim zvonom, ja se čudim ovim nekim pjevačima, puca oko njih, ratuje se, a oni neke vesele pjesme, dance, brushalteri do pupka, pa ja ne shvatam kako to oni rade, na mene utiče sve...

N: Znači reciklaža...

R: Ja, to ti je reciklaža realnosti, to ti je neki ping-pong sa realnošću, realnost tebe ono udari s neke strane, ti vratiš pjesmom jebiga, nekim misaonim proizvodom...

N: Tvoji misaoni proizvodi djeluju na razne vrste ljudi, razni krugovi i “staleži” ih prihvataju...

R: To i jeste sumnjivo, kad si svima prihvatljiv, to je najsumnjiviji dio mog rada, to što zabadam nos u sve društvene grupe, mada znaš šta, danas podjela nije mnogo drugačija od onoga kako je bilo u rodovskoj zajednici, i tad si imao vrača, radnika, vojnika i onu ljenčugu što nije htio nigdje da ide nego je sjedio i crto po pećini crteže i potajno guzio tuđe žene dok ovi ostali rade i love... e, sad ti imaš isto: imaš vrača, ono znaš, javlja mi se ovaj i onaj....to ti je sad političar, onda imaš ovog poglavicu, to ti je neki general, koji drži neku realnu snagu iza sebe, policija, vojska, šta ja znam, onda ovaj radnik je normalno radnička klasa, i ove ljenčuge što crtaju po pećinama, to su umjetnici, je li ... zapravo ništa se nije promijenilo...

N: A umjetnici su crtali lovce, vračeve....

R: Ma ja, crtali lovce, jelene, radnike, vračeve...

N: ...žene

R: Ma ja, e sad tu sam ja sada malo tanak, što se žena tiče... to su oni muzičari koji sviraju tuđe pjesme, a ovi što prave svoje pjesme imaju jednu svoju što im se sviđa, i to...

N: Šta tvoja žena kaže na sve to, putuješ mnogo, malo si kući...

R: Ma ono, ma ljubomorna je, ona misli da đe god odem da ja tu lom pravim, da guzim okolo, svašta misli.... ima jedna stara drevna mongolska poslovica - ne d’o ti bog deseti dio od onoga što ti majka misli dok si na putu, a dao ti bog stoti dio onoga što ti žena misli dok si na putu...

N: .. a bogami reko si Novi Sad...

B: ...Novi Sad vazda ziher, ali dobro, to je bilo prije braka...

N: Reci mi, sada ideš malo sa Lukićem (TBF) u Herceg Novi, na krstarenje...

R: Da, on je otišo u Split po crva, bateriju...reko sam mu da nabavi hrvatsku zastavu, treba nam da okačimo na brod kad budemo uplovljavali, a nema kupit u Crnoj Gori....

N: Jesi li se upoznao s njim sada na zajedničkoj turneji ili se znate od ranije...

R: Znamo se odavno, kada sam ja snimo onu ploču “Hoćemo gusle” onda sam četri komada radio u Splitu kod Lilovića i on je isto bio tu, pomago je....

N: Znate li na koju ćete stranu....

R: Idemo malo, dva - tri dana, idemo prvo do Stona, usput ćemo da pengulavamo, možda ufatimo neku ribu i onda sa ribom idemo u kafanu, razumiješ, ulovljenom, i onda tamo kažemo evo ti ove ribe, nas to ne interesuje, daj ti nama kamenice da jedemo, i onda kad se najedemo kamenica, normalno, onda ćemo spavat u Stonu, nismo ludi da sad na pun stomak idemo dalje.. ne znam ni đe ćemo, šta ima veze, u stvari već smo se dogovorili, zapisivaćemo sve i daćemo ti “brodski dnevnik”...

idemo malo....

kraj

razgovarao i uredio: NEDIM ĆIŠIĆ