OGLEDALO GLASA

Muzika kao Put…

Tekst se odvija na tri nivoa:
l - poetički koncept
r - fenomenologija stvaralaštva
h - hronologija radova
* nivoi se mogu čitati paralelno ili svaki posebno ili...
(ovaj tekst je ekstrakt iz istoimene knjige)

gradim KUĆU u kojoj sam na PUTU prema BIĆU

Tri faze stvaralačkog puta

U svom stvaralačkom razvoju prepoznajem tri osnovne faze: KUĆA, PUT i BIĆE.

S jedne strane, te faze korespondiraju sa odredjenim periodima života, tako da se postavljaju u njegov linearni vremenski tok - od prve do treće ali, sa druge strane, one su po mnogim aspektima simultane, jedna drugu iniciraju, osvetljavaju i tek u suodnosu čine mogućom dramaturgiju tog stvaralačkog “puta”. Svaka faza poseduje integritet ali tek kada se nalazi u odnosu prema ostalim, odnosno prema celini.

gradim KUĆU stanujući

I faza

KUĆA

Konstrukcija Kuće ili o izgradnji ontološkog identiteta

Kućom označavam I nivo stvaralačke samorealizacije. Ona je metafora identiteta, prostor u kojem se pohranjuju fundamentalne osobine (stvaralačkog) Bića. Kuću gradim ali i Kuća gradi mene, iz nje odlazim (putujem) i u nju (njoj) se vraćam. Za umetnika to je prostor ontološkog fundusa iz kojeg se obrazuje supstanca njegove poetike.

Temelji Kuće ili o mreži opštih determinanti

Kao dete iz mešovitog, srpko/madjarskog braka, rodjen sam u višenacionalno-multikulturnoj sredini pokrajine Vojvodine. Za neupućene, ovaj geografski entitet predstavlja, istodobno, krajnju jugoistočnu tačku srednje Evrope i naj-severozapadniji deo Balkana/Orijenta. Vojvodinu, pre svega, doživljavam kao prostor bogate i specifične latentne kulture koja zbog svog nestabilnog istorijskog i geopolitičkog položaja nije a verovatno nikada neće ni biti realizovana adekvatno svom (duhovnom) potencijalu. Već kao mlad postajem svestan da jedino pouzdano tle na kojem se ta kultura temelji jeste ono koje se sastoji od finog tkanja folklornog, palanačko-seoskog duha, jednog čoveka koji je realno i metafizički vezan za zemlju i njene neposredne plodove, čoveka slabo pokretljivog, ne naročito komunikativnog a u dobroj meri imunog na istorijski princip moderniteta kao i na sve temeljne kategorije gradjanske kulture zapadnog tipa. Za mene je kultura moje domovine pre svega specifična atmosfera ovog ambijenta. To je jedan od razloga što je baš Mit, shvaćen kao oblik mentalnog prostora vezanog za specifične duhovne, kulturne, geografske, etničke i antropološke parametre, za mene, bio od presudnog značaja kao supstrat mogućeg kulturnog identiteta.

I sprat Kuće

MIT – KOD : BROJ

Svojim prvim spratom, Kuća već biva to što može biti. Prvim spratom je već postavljen njen gabarit utvrdjen temeljima. Ona može da raste ali ne može da se širi. Tu, na prvom spratu, nalazi se ono prvotno što prethodi svemu ostalom a to je pitanje Istine (identiteta) tj. pitanje Porekla (arhetipa). Ko sam i odakle sam? To sam Ja iz ove Kuće.

Mit je unutrašnja, simbolička supstanca Istine. Sem saznajne Mit ima estetičku, etičku i sakralnu dimenziju. To je čovekom samim - stvorena istina. Kako Kolakovski kaže: mitotvorstvo je jedina čovekova moć koja uspeva da savlada ravnodušnost sveta. Čovek stvara Mit i Mit stvara čoveka. Tako shvaćen, Mit postaje ključni pojam umetnosti. Mit je, pre svega, plod stvaralačke intuicije, a “metod” mitološke spoznaje i zalog mitotvorstva je verodostojno egzistencijalno iskustvo, život sam. U tom kontekstu Mit je sinonim za stvaralaštvo iz nečega (ne iz ničega). To nešto je ontološko-antropološki fundus, mreža duhovnih i kulturnih referenci i determinanti kojima smo koordinisani. Mitološki shvaćeno Poreklo i Identitet se ne utvrdjuju već otkrivaju i stvaraju istodobno. To je pitanje ontološke odgovornosti stvaraoca.

Mitološki shvaćena Istina Bića isto je što i njegova Tajna. Mitotvorstvo je alhemijska veština koja podrazumeva kompetencije filosofa i čarobnjaka: Tajnu oktrivati Istinom, Istinu čuvati Tajnom.

Istina postaje “delatna”, odnosno životna tek posredstvom Lepote. Istina je supstanca Verodostojnog Života, a Lepota je Iskustvo Zanosa i sastoji se od Istine I Čarolije. Čarolija pak znači moć i iskustvo Zavodjenja. Tako i delatnost Istine posredstvom Lepote podrazumeva zavodjenje. Umetnost koja ne zavodi ne deluje jer ne inicira Iskustvo Zanosa. Mit je, konačno, takva potencija Istine koja vlada veštinom izazivanja Zanosa. Drugim rečima Mit je idealna proporcija Logosa I Erosa.

Muzika i Mit korespondiraju po više parametara. Mitsko vreme je univerzalno: ono što se dogodilo jednom važi zauvek. Muzika, kao vremenska umetnost par exelance, takodje teži zaustavljanju, preokretanju linernog vremenskog toka, tj. stvaranju vlastitog, unutrašnjeg, beskonačnog vremena. Nekada sam pokušavao da metaforički definišem specifičnu prirodu muzike kao mit o večitom vraćanju istog. Večito vraćanje istog razumem kao vreme izvan vremena, zaustavljanje realnog vremenskog toka, bivanje izvan istorije.

neželjena “muzika”

Kao osnovnoškolac, po nagovoru roditelja a u obliku privatnih časova, učim sviranje harmonike. Tadašnji argumenti mojih roditelja su: to je lep instrument koji će ti omogućiti ugodniju socijalizaciju. Umesto toga ovaj instrument i program baziran na ruskom udžbeniku koji se sastoji od etida, lakih klasičnih komada i evergreen folk pesama, te moji tadašnji profesori (tipične muzičke zanatlije) izazvaju u meni otpor prema standardnom “školskom” učenju muzike koji će ostati moja trajna predrasuda. Izuzev jednogodišnjeg pohadjanja časova saksofona na konzervatorijumu Čajkovski u Moskvi, kao muzičar i kompozitor ja sam autodidakt.

mapa mojih muzičkih referenci

zapadna nova muzika zapadna pisana muzika

improvizacija * srednjevekovna

minimalizam renesansna

evropski jazz ** rani barok

art rock ** impresionizam

tape neki elementi moderne

nova kamerna

bartokovski koncept*** ruska nacionalna škola

orijentalna klasična muzika

od turske do indijske

mediteranska muzika

srednji vek, renesansa, folklor

tradicionalna sakralna muzika ***

vizantijska, srednjovekovna srpska, sufi/derviška, gregorijanska, rana polifonija

etnička muzika *** madjarska, rumunska, bugarska, srpska, turska, blisko istočna I druga

* improvizacija I kompozicija

Za mene je improvizacija arhetipski oblik stvaralačkog impulsa u muzici (umetnosti uopšte). Ona je izvor sviranja i komponovanja, njihova organska veza. Ona je osnova stvaralačkog iskustva, elementarni oblik u kojem se ispoljava kreativni potencijal i temelj muzikalne svesnosti.

Mada je moj muzički put bio geneza od slobodne improvizacije ka strogo fiksiranoj kompoziciji, improvizacija je i dalje nezaobilazna osnova mog stvaralačkog procesa pri komponovanju kao i u pristupu izvodjenju zapisanih muzičkih dela.

** primitivni jezik narodnog i naivnog stvaralaštva ne može, u celosti, biti uzoran model savremenom umetniku. Rock i Jazz idiomu upravo je svojstvena ta vrsta limitiranosti. Njihov je jezik, u odnosu na savremenu komponovanu muziku, premalo razvijen. Ali pomenuti (subkulturni) idiomi imaju KUĆU, tj. vlastitu mitologiju, ontološko-antropološku i socijalnu utemeljenost koju je savremena (posebno akademska) muzika izgubila. Različiti oblici Nove muzike, do koje mi je stalo, upravo pokazuju mogućnosti objedinjavanja oba principa: intuitivno-energetskog i svesno-refleksivnog (a time Mita i Koda).

*** promatranje baštine kroz prozor

Odnos prema tradicionalnom etničkom i sakralnom nasledju jedna je od konstanti moje poetičke optike. No za razliku od folklorizma nacionalnih škola pa i bartokovskog koncepta, koji je u tretiranju tradicije otišao najdalje pa ipak ostao u okvirima akademističkog sindroma, svoj pristup sam oduvek shvatao kao intuitivno promatranje baštine kroz prozor. Jednostavno rečeno, taj svet mi je blizak, na mene deluje kao i krajolik koji vidim iz svoje sobe ali, doslovno rečeno, on nije deo mene odnosno ja nisam deo njega. To je razlog što, u svom radu, nikada nisam upotrebio nijedan postojeći tradicionalni motiv niti sam postupak komponovanja gradio na parametrima preuzetim iz tradicionalne muzike. Tradicionalna muzika, onih kultura koje su mi bliske, jeste supstanca moje muzikalne predrasude. To je kao i domovina, maternji jezik, ukus, nešto što se podrazumeva na podsvesnom planu.

Kod

Na prvom“spratu” imaginarne Kuće, kao slika u ogledalu, Mitu je nasparaman Kod. To i jesu dve bazične komplementarne paradigme. Kod je racionalno svodiva kategorija. Ako je prvi nosioc poetičkog drugi je nosioc tehnološkog principa. Kod je muški princip koji se u umetnosti manifestuje u aspektima zakonitosti, jezičkog sistema i njegove sintakse, tehničkog manipulisanja, tehnološkog postupka. “Stvaralaštvo” bez Mita ostaje forma bez supstance ali ni bez Koda nema umetničkog dela jer je delo u krajnjoj instanci - kodifikovani Mit.

Kod je problem jezičkog identiteta jednog umetnika. Svaka mitologija, ili estetičkim jezikom rečeno, svaka poetika traži sebi primeren jezik odnosno tehnološki postupak.

moj muzički jezik

Smatrajući da su Mit, kao osnova poetičkog i Kod, kao osnova jezičko-tehnološkog komplementarni u stvaralaštvu ipak sam ovo prvo ontološki i logički pretpostavljao drugom. Za mene je pitanje jezika važno ali ono dolazi tek posle pitanja supstance. Ono KAKO mogu, naime, znati tek nakon što znam ono ŠTA. Tako je moj muzički jezik, uglavnom, pratio moj poetički put. To nije nimalo jednostavan i jednosmeran odnos i nema sumnje da je postojala izvesna interakcija izmedju ova dva pola koja generišu stvaralački proces. To je razlog što se u mom delu mogu prepoznati bitne jezičke mene i što je multistilizam, odnosno sinkretizam, u osnovi mog jezičkog identiteta. To je i razlog što će paradoksalni spoj profanog i sakralnog, arhaičnog i savremenog, istočnog i zapadnog, predmodernog i postmodernog, regionalnog i globalnog, subkulturnog i elitnog, primitivnog i civilizovanog, kontemplativnog i aktivnog itd biti jedna od konstanti kako moje poetike tako i mog muzičkog jezika.

Broj je tačka spoja, pomirenje, ostvarenje Mita, kao pozitivnog i Koda kao negativnog principa. Broj razumem, pre svega, kao metafizički, kosmološki pojam a tek potom matematički. Broj kao posrednik duha i materije, supstance i forme, idealnog i realnog itd. , onako kako su učili Pitagora, kabala, sakralne nauke…Brojem viši poredak bivstva učestvuje u nižem, on je kao šifra sakramenta. Taj i takav Broj se otkriva celim bićem, mističkim uvidom, metafizičkim, stvaralačkim otkrićem, sakralnim iskustvom. Ali kao što je Mit vremenom izgubio svoju metafizičku supstancu tako je i Broj postao racionalna kategorija. Kompozitori su tada počeli da se bave matematikom i da čisto brojčanom kombinatorikom manipulišu muzičkim materijalom. Još jedna manifestacija samovolje Ego-a: raj za netalentovane i neodgovorne “umetnike”.

II sprat Kuće

RITUAL – PROCES/IZVODJENJE : NOVI RITUAL

Ritual

Na osnovi Mita - Ritual projektuje svet iz čoveka. Ako je na prvom spratu na delu ontologija tada na drugom spratu osnovna pitanja postaju antropološka. Na nivou Rituala deluju, pre svega, unutrašnji parametri. Estetičkim kategorijama, rečeno, Mit bazira na impresiji, Ritual na ekspresiji.

Ritual je čin stvaralačke svečanosti, zalaganja Bića na svojoj transformaciji. Cilj Rituala je transcendiranje svakodnevne trodimenzionalne stvarnosti u pravcu onih viših stanja koja nas oslobadjaju racionalne kontrole Ego-a i, uspostavljajući komunikaciju sa transcedentnim, dovode u vezu sa vlastitom Suštinom. Ta, kako teoretičari Rituala kažu, izlivna stanja nazivamo transom, ekstazom, kontemplacijom, meditacijom, molitvom itd. U izlivnom stanju čovek postaje vektor koji sprovodi energiju viših, eteričnijih nivoa stvarnosti a do njih se najčešće dolazi veoma precizno artikulisanim i vodjenim postupcima koji baziraju na posebnoj vrsti usredsredjenja, stvaralačke pažnje. Na taj način, svesnim naporom postajemo otvoreni i osetljivi za delovanje nadsvesnog.

Tradicionalna muzika i tradicionalni Ritual su, po mnogočemu, u organičnoj vezi. Ritual je gotovo nezamisliv bez muzike a muzika tek u funkciji i kontekstu Rituala dobiva svoj najviši antropološki smisao: posreduje u čovekovoj komunikaciji sa višim poredkom.

Stvaralački Proces i Izvodjenje čine negativni pol Rituala. Ritual, takodje, podrazumeva posredništvo: postupak - proces stvaranja i veštinu izvodjenja. Problemi tehnologije, koncepcije, metode, estetičkih strategija, umetničkog jezika, izražajnih sredstava, zanata i veštine čine ovaj nivo bivstva umetnosti. Sekularizacijom Ritual nestaje a njegovo mesto zauzima proces i “performance” (izvodjenje), kao što Kod dolazi na mesto Mita a metafizički smisao Broja svodi se na tehničku prebrojivost. Ovaj proces autonomizacije umetnosti od Mita i Rituala nužno je negativno iskustvo koje se vezuje za sudbinu Duha u istorijskoj realnosti.

Novi Ritual

Za razliku od tradicionalnog Rituala, koji je baziran, pre svega, na kolektivno-socijalnoj funkciji, utopijski Novi Ritual, koji se radja u kontekstu savremene umetnosti, temelji na principu ličnosti i komunikacije (različitih) individualnih duhovnih svetova koji u prostoru Rituala projektuju mogući zajednički kontekst. Novi Ritual (savremene umetnosti) tek je onaj koji ostvaruje verodostojnu kolektivnost različitih individua.

komponovanje Kuće

Stvaralački proces i izvodjački čin, oduvek su, za mene, bili neka vrsta Rituala. Pod tim podrazumevam posebno vreme i poseban prostor, posebnu vrstu pažnje i mentalno-emocionalne “naštimovanosti” te, konačno, neki od oblika izlivnih stanja. Komponovanje, koje je moj najbliži i najintimniji način izražavanja, jeste oblik stvaralačke kontemplacije, meditacije, svakako jedna vrsta individualnog/ličnog Rituala. Sviračko performerski i teatarski jezici vrlo često postaju moji dominantni mediji stvaralaštva, kojima aktivnost, kao komplement, zamenjuje i nadopunjuje kontemplaciju. Veza komponovanja i izvodjenja je organične prirode i svako razdvajanje vodi nasilju nad Bićem muzike. Vera u to je razlog što svoju sviračku praksu nikada nisam zapustio, bez obzira što komponovanje ispunjava najveći deo mojih stvaralačkih potreba. Te aktivnosti su isto toliko komplementarne kao muški i ženski princip, monološko i dijaloško, logičko i erotičko itd, pa bez obzira što je prirodno da, u svakom od nas, po jedna od njih dominira zapostavljanje one druge neminovno vodi u slepu ulicu.

svečanost svih čula

I kao što mi je stalo do toga da se, u muzici, ponovo poveže ono što je specijalizacijom nasilno I neprirodno razdvojeno – komponovanje i sviranje, tako mi je stalo do toga da sve umetničke discipline pronadju jezik na kojem, kao u Ritualu, mogu komunicirati i činiti organičnu celinu. Pojam »multimedijalno«, koji je postao uobičajen u savremenom žargonu, upućuje na to da je razdvojenost umetničkih medija/jezika - normalno stanje. Ali to je tek kroz istoriju nastalo »normalno« stanje. Prvobitno i izvorno sve umetnosti, kao i sve nauke i religije govore istim jezikom. U tom smislu sve moje stvaralačke aktivnosti vidim kao komplementarne,one jedna drugu iniciraju i osvetljavaju: komponovanje, sviranje, pisanje, rad u teatru (literarnom i plesnom odnosno fizičkom), bavljenje antropologijom, sakralnim naukama, filosofijom, kulturno socijalne aktivnosti itd. Mnogi moji projekti, kao i oni u kojima sam stvaralački učestvovao, su tzv. multimedijalne jezičke forme i pokušavaju da premoste barijere izmedju umetničkih disciplina, čineći jedan sinkretički jezik koji uzima u obzir sve čovekove stvaralačke i perceptivne potencijale.

III sprat Kuće

SAKRAMENT – UMETNIČKO DELO : NOVI SAKRAMENT

Sakrament je sinteza Mita i Rituala, najviši nivo egzistencije Bića umetnosti. To je onaj nivo gde se, iz subjektivnog iskustva stvarnosti, umetnost uzdiže prema objektivnom, u kojem individualno postaje univerzalno. Ako Mit, pre svega, posreduje u odnosu čoveka i prirode/ kulture a Ritual izmedju čoveka i čoveka, Sakrament posreduje u čovekovom odnosu prema Bogu, odnosno transcedenciji. On je više od umetničkog dela jer nosi dah božanskog i u funkciji je čovekovog najvišeg - religioznog identiteta. Sakramentom, umetnost postaje ono što potencijalno jeste: plod čovekovog učestvovanja u višem poredku stvarnosti.

Umetničko delo, rezultat je sinteze Koda i stvaralačkog Procesa. Ono je biće za sebe i postoji neovisno o svom tvorcu. U delu je pohranjen stvaralački čin i preko njega stvaraoc komunicira sa kulturom, odnosno publikom. Tek sa delom umetničko stvaralaštvo je dovršeno i ostvaruje modalitet intersubjektivnosti i trajnosti.

Sekularizacijom od Sakramenta ostalo je puko delo, stvar koja se upotrebljava u svrhu estetskog uživanja. Upućenost stvaralaštva, pre svega, na produkciju dela a ne na kreativni proces i njegovu transcedentnu svrhu, stvorilo je u savremenoj kulturi situaciju hiperprodukcije umetničke robe koja se izradjuje, prodaje, kupuje i konzumira isto kao i svaka druga potrošna roba.

Novi Sakrament, za razliku od tradicionalnog koji nastaje u religijskom kontekstu, plod je lične duhovnosti. On više nije posvećen ni jednoj verskoj instituciji, nije namenjen u obredne svrhe, već predstavlja nezavisno individualno umetničko delo sakramentalne prirode. Takvu sakramentalnu umetnost često nije sasvim lako prepoznati jer se i ne deklariše, uvek i ekspilicitno, kao takva. Sakralnost je estetički kvalitet najvišeg nivoa eteričnosti, tačka ukrštanja »ovog« i »onog« sveta, subjektivnog i objektivnog, ljudskog i božanskog. Taj se kvalitet otkriva samo stvaralačkom iskustvu, mističkom doživljaju. Kao što se kreativnost ne može naučiti, ne može namerno izazvati, već se svesno mogu stvoriti jedino uslovi da se kreativnost može pojaviti i ispoljiti, tako se deklarativno ne može stvarati verodostojna Sakramentalna umetnost. Kao što, najčešće, u crkvi nema Boga, niti na umetničkim akademijama prave Umetnosti, tako ni u mnogim liturgijskim delima nema Sakralnosti a možemo je otkriti u delima koja se uopšte ne pozivaju na Sakrament.

Hronologija važnijih projekata I radova u fazi Kuća

1977. Formiram grupu za savremeni jazz META SEKCIJA (glavni saradnici: Aleksandar Dujin, Aleksandar Kravić, Siniša Sekulić)

1982. Formiram grupu za novu improvizovanu muziku RITUAL NOVA

(saradnici Daniel Stari, Stevan Kovač Tickmayer, Siniša Sekulić i drugi)

1984. Multimedijalni projekat Bivstvovanja Arhelija Panonca za muzičare, magnetofonsku traku, naratora i slajdove u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Stevan Kovač Tickmayer koautor; Vladimir Marko, Minik Šandor i Djordje Delibašić -saradnici)

1986. Objavljena LP ploča RITUAL NOVA u izdanju Symposion records iz Novog Sada. Tape muzika sa nekim elementima elektroakustičkih postupaka. Nakon više neuspelih pokušaja da sa grupama koje sam vodio snimim ozbiljan materijal za ploču, povlačim se u vlastiti tonski studio i nakon višemesečnog rada završavam delo koje, po prvi put adekvatno izražava moje muzičke i umetničke ideje. Na ovoj ploči sviram sopran sax, klarinet, bas klarinet, tarogato, sopile, citru, vibrafon, sintisajzer, udaraljke. Sam snimam i produciram. Na ploči se kao izvodjači u po jednoj kompoziciji pojavljuju Nenad Vrbaški, violina i Djordje Delibašić, bubnjevi. Ploču distribuira Recommended records iz Londona.

1986. Multimedijalni Koncert za muzičare, magnetofonsku traku, balerinu i slajdove u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Veljko Nikolić Nik i Bora Janić - muzičari, Olja Kovačević - plesačica, Ivana Indjin - vizuelna rešenja).

1988. Teatarsko muzički komad Troglavi ritual u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Veljko Nikolić Nik, Bora Janić i Djordje Delibašić muzičari, Jasna Knez - plesačica, Ivana Indjin - likovna rešenja)

1988. Pokretač i urednik multimedijalnog festivala RITUALI 88 u koautorskoj saradnji sa Branislavom Petrićem

1989. Objavljena LP ploča Ritual Nova 2 u izdanju Recommended records iz Londona. Elektroakustička i tape muzika koja je nastala takodje radom studiju. Sem duvačkih instrumenata na ovoj ploči je veoma zastupljen sampler. Semplujem, pre svega, etničke instrumente koji daju specifičnu zvučnu boju ovoj ploči. U nekoliko kompozicija kao izvodjači se pojavljuju Katalin Ladik, glas, Jaroslava Benka, glas, Djordje Delibašić, bubnjevi, Tanja Djorgovska, čelo.

*Ploče Ritual Nova I i II smatram delima koja se, pre svega, naslanjaju na teme I sprata Kuće, teme vezane za Mit.

1990. Teatarsko muzički projekat Happy Days, poslednja operaaa sa koautorom Katalin Ladik a u saradnji sa Ivanom Indjin

1991. Objavljena CD ploča Profana Liturgija u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Nenad Vrbaški, Nebojša Pandurović, Veljko Nikolić Nik, Bora Janić - muzičari, Ivana Indjin - likovna rešenja). CD je objavila disko kuća ADN iz Milana. Muzika na ovoj ploči je dobrim delom zapsisana ali sa dosta prostora za strukturiranu improvizaciju.

**Profana Liturgija, kojom se vraćam živoj muzici, odnosno muzici koja se izvodi na sceni, apostrofira teme II sprata Kuće, odnosno teme Rituala.

1992. U Rimu započeo a u Sloveniji nastavio rad na projektu Anamnesis, ekumenske misterije, prvi put izvedenom na festivalu Druga Godba u Ljubljani 1993. a u izvodjenju Martine Matić, pevačice iz Zagreba, Igora Mitrovića, violončeliste iz Beograda, Srečka Meha, violiniste i Saše Potiska, klaviriste obojice iz Ljubljane. Poreklo ovih muzičara namerno spominjem jer je u jeku rata na prostorima bivše Jugoslavije takav spoj ljudi u nekom projektu bilo gotovo nemoguće ostvariti. Ova muzika je sada već sasvim zapisana i namenjena je klasično obrazovanim izvodjačima.

Ideja projekta, koji sam posvetio duhovima Berdyaeva i Gurdjieffa, bazira na mom intimnom iskustvu komplementarnosti i prožimanja sakralnih kulturnih baština Pravoslavlja, Katoličanstva i Islama koje se ukrštaju na teritoriji bivše Jugoslavije. Želeo sam da izrazim svoju veru u to da se Duh ne može razdvojiti i poništiti agresivnim nacionalizmom i verskom netrpeljivošću, naime da su u Duhu svi ljudi zajedno, bez obzira na dragocene individualne razlike medju njima.

1993. Drugo postavljanje projekta Anamnesis sa ansamblom Ritual Nova u Novom Sadu. Tokom izvodjenja ovog projekta, u periodu od 4 godine, u radu ansambla su učestvovali: Srdjan Dalagija, klavir, Nenad Vrbaški, violina, Jaroslava Benka Vlček, sopran, Nebojša Pandurović, violončelo, Ljubomir Živković, udaraljke, Felix Lajko, violina, Mihal Budinski, violina, Bogdan Ranković, klarinet, Ivica Marušević, kontrabas, Saša Svijić, klavir. Kostime za izvodjenje ovog dela kreirala je Ivana Indjin.

1995. Objavljena CD ploča Anamnesis, ekumenske misterije u izdanju kuće VICTO u Kanadi.

***Projekat Anamnesis vidim kao vrhunac I faze mog stvaralačkog rada a tematski on korespondira sa III spratom Kuće mog Bića muzike- Sakramentom.

pravim PUT putujući

II Faza

P U T

Trasiranje PUTA ili o osvešćivanju i projektovanju Istorijskog identiteta

Putem označavam II nivo stvaralačke samorealizacije. On je metafora kretanja, relacije prema drugom i samom sebi. U ovoj fazi Kuća počinje da se kreće, ona se nalazi na Putu koji znači iskušenje ontološkog identiteta u kontekstu istorijske stvarnosti. Put je dinamički fenomen u kojem se ličnost susreće sa prostorom i vremenom. Put stvaram ali i Put stvara Mene: jedino se na Putu mogu susresti sloboda i sudbina. Za umetnika to je vreme istorijskog fundusa iz kojeg se obrazuje njegov specifični jezik i kultura, oblik njegove poetike.

kratka istorija mog putničkog iskustva

Mada je projekat Anamnesis, koji smatram završnim delom I faze stvaralaštva Tj. Kuće, hronološki nastao tek za vreme mog boravka van domovine, on je kruna svega što je, u meni, bilo akomulirano i čiji je zametak nastao pre neplaniranog, i nasilno izazvanog odlaska u emigraciju.

Faza Puta, dakle, simbolički i bukvalno korespondira sa iskustvom bivanja van Kuće. Boravak u Rimu doneo mi je iskušenje života u velegradu sa impresivnom kulturnom istorijom. U tom kontekstu postajem još svesniji svog kulturnog, istorijskog i socijalnog identiteta. Nakon nepunih godinu dana selim se u Tržič, gradić podno sunčane strane Alpa u Sloveniji. Tamo imam pogodnije uslove za miran život te za rad na sebi i vlastitoj umetnosti. Period emigracije me konačno i drastično suočava sa iskušenjem egzistencije profesionalnog umetnika.

I deo PUTA

Relacija

“PUT se stvara putujući”. Ta velika istina podseća nas na to da nema gotovih Puteva koje bi samo trebalo odabrati i slediti. Ima ih ali oni nisu moji putevi. Ukoliko želim svoj Put onda ga moram sam stvoriti. Jer Put ni ne vodi drugde nego do samoga Sebe.

Put pretpostavlja volju da putujem i da se stavim u poziciju sučeljavanja sa drugačijim. On

je , pre svega, uspostavljanje Relacije prema razlici. Učeći se tudjem, drugačijem, bolje razumevam Sebe.

sudbina profesionalnog umetnika

Komponujući po narudžbi, pretežno za teatar, suočavam se sa različitim umetnicima, njihovim poetikama i koncepcijama, intenzivno učim veštinu kulturne i stvaralačke komunikacije. Mada sam nakon više od dvadeset velikih projekata, uradjenih u periodu od nepune četiri godine, u Italiji Sloveniji i Austriji, osetio izuzetnu iscrpljenost, to iskustvo je, u svakom pogledu, bilo veoma dragoceno. Ali takodje je veoma dragocena bila i odluka da se vratim Kući. Povratak u Novi Sad pa potom u selo Bukovac, koji se nalaze u današnjoj Jugoslaviji, državi koja je bremenita ogromnim političkim, ekonomskim i socijalnim teškoćama, bio je za moju profesionalnu karijeru ravan samoubistvu ali mi je ponovo omogućio mir i vreme za bavljenje sobom i za stvaralaštvo…

II deo PUTA

Negativni Paradoks

Putovanje, odnosno uspostavljanje Relacije, samo po sebi vodi u Paradoks. Otvorenošću prema drugačijem izlažem se iskustvu promene identiteta. Ja, na taj način, potencijalno postaje ne-Ja. Ovaj deo Puta ima negativan predznak: u njemu se identitet i razlika sukobljavaju i taj sukob izaziva trenje iz kojeg se može stvoriti novi kvalitet. Kuća postaje brod koji se nalazi na moru prepunom neizvesnosti i nemira. Čvrsto ontološko tlo biva zamenjeno uzburkanom vodom Istorije.

III deo PUTA

Pozitivni Paradoks

U zavrsnoj fazi Puta dolazi do pomirenja i prožimanja identiteta i razlike, do stvaranja novog kvaliteta baziranog na pozitivnom odnosu Ja i Ne-Ja. Ovde je na delu paradoksalna logika: počinje istovremeno da važi i A i Ne-A. Istovremeno važenje pozitivnog i negativnog principa, kontemplacije i aktivizma, partikularnog i univerzalnog, ontološkog i istorijskog, monološkog i dijaloškog itd.Ovo je tačka gde odnos Kuće i Puta vodi ka njihovom pomirenju, prelazna faza prema njihovom ujedinjenju u BIĆU, trećoj - najvišoj fazi životne i stvaralačke samorealizacije.

teatar kao iskustvo Putovanja

Veza sa teatrom vremenom je postala konstanta mog umetničkog “Puta”. Naročito veza sa neverbalnim, odnosno plesnim i teatrom pokreta, kao onim scenskim jezicima u kojima su ravnopravno tretirani vizuelni, narativni i auditivni elementi, predstavlja moju trajnu stvaralačku preokupaciju. Gotovo po izvesnoj zakonomernosti, a u dramaturgiji stvaralačkih potreba, nakon perioda bavljenja tzv. “čistom” muzikom, redovno sam se vraćao teatru ili nekom drugom obliku “multimedijalnih” disciplina u kojima dominira potreba za dijalogom stvaralačkih individua.

Generalno gledano, svaki odgovoran napor da se prevazidju granice zatvorenih specijalizovanih jezika vodi celovitijem i humanijem odnosu prema stvaralaštvu i približava nas idealu prožimanja umetnosti i života.

Hronologija važnijih projekata i radova u fazi Puta

1991. U Rimu osnovao grupu Sudsevdah (Fabrizio Spera, udaraljke, Luca Venitucci, klavir i harmonika, Gianni Pieri, violončelo, kostime za izvodjenje kreirala Ivana Indjin). Poetička koncepcija ovog projekta se naslanja na mitsko-ritualne elemente Balkanske i Mediteranske muzičke baštine a strukturalno pripada kombinovanoj pisano-improvizovanoj muzici.

1994.-1995. Muzika za teatarske predstave Gosodjica Julija, Leonce & Lena (obe u režiji Eduarda Milera) i multimedijalni projekat Arteria (u režiji Katerine Marcella) sve tri u produkciji Slovenskog Mladinskog Geladlišča u Ljubljani.

1995. Gudački kvartet PLAY ON STRING - music for the last dinner u izvodjenju Enzo Fabiani kvarteta iz Ljubljane. Muzika je radjena u okviru internacionalnog plesnog projekta En Knap, slovenačkog koreografa Iztoka Kovača.

1995. Muzika za plesnu predstavu teatra IKARUS iz Klagenfurta u režiji Zdravka Haderlapa.

1995. Muzika za predstavu Kazimir Und Karoline u režiji Eduarda Milera u produkciji Stadttheater Klagenfurt. Izvodjenje muzike ansambla Ritual Nova (Nenad Vrbaški, Srdjan Dalagija, Bogdan Ranković, Ivica Marušević)

1996. Objavljen CD Play On String u izdanju disko kuće MORE MUSIC iz Italije.

*Projekat gudačkog kvarteta Play On String, prvog koji izvodi jedan sastav koji sam ne vodim i u kojem ne nastupam – quartet Enzo Fabiani, predstavlja rezultat I dela faze PUT koji se bavi fenomenom Relacije.

1996. Projekat koreografskog teatra BAAL u saradnji sa Ivanom Indjin i Oljom Kovačević u produkciji Kamernog Pozorišta Muzike OGLEDALO.

1996. Muzika za plesnu predstavu Maria Theresia u produkciji Tanztheater Ikarus i Wiener fest Wochen u Beču. Izvodjenje muzike - ansambl Ritual Nova (Nenad Vrbaški, Srdjan Dalagija, Bogdan Ranković, Miloš Matić)

1996. Objavljen CD The MASK sa muzikom radjenom za predstave Tanztheater Ikarus u ediciji Interzone, u produkciji Ikarusa i u izvršnoj produkciji Tarcus rec. iz Jugoslavije.

**Projektom The MASK okončava se II deo faze PUT, koji Putovanje iskušava kao Negativni Paradoks.

1996.-1997. Postavljanje muzičkog projekta East OFF Europe u izvodjenju ansambla Ritual Nova

(Nenad Vrbaški, Saša Svijić, Bogdan Ranković, Ivica Marušević, Jaroslava Benka Vlček). Produkcija Kamerno Pozorište Muzike OGLEDALO.

1998. Objavljen CD East OFF Europe – closing the circle, u izdanju disko kuće VICTO u Kanadi.

***Mada Projekat East OFF Europe nastaje nakon mog povratka “Kući” odnosno u Vojvodinu, on po svim aspektima predstavlja, treći i završni deo faze PUT, naime Pozitivni Paradoks. Naime, on je konačni rezultat iskustva Putovanja i prelazni period ka ponovnom bivanju u KUĆI ali na kvalitativno višem nivou, što čini prelazni nivo ka sledećoj, trećoj i završnoj fazi - BIĆU.

stvaram BIĆE ziveći

III faza

B I Ć E

Stvaranje BIĆA ili o osvešćivanju i projektovanju antropološkog identiteta

Bićem označavam III i najviši nivo stvaralačke samorealizacije. Biće je izvor i najviša svrha sveg stvaralaštva. Kuća je Kuća Bića a Put je Put Bića. U Biću, Kuća i Put postaju jedno. Ontološki i istorijski identitet postaju deo onog najvišeg – antropološkog identiteta. Antropološki, ovde ne shvatam samo u smislu učenja o čoveku, onakvom kakav on jeste, već u smislu učenja o čoveku kakav bi mogao biti, njegovoj promeni odnosno o stvaranju istinskog Čoveka. Ta druga, Nova, odnosno projektivna antropologija stoji na stanovištu da je čovek jedino nedovršeno i neintegrisano biće u prirodi, koje svoju potpunu realizaciju može postići jedino vlastitim stvaralačkim naporom.

Antropološke teme, odnosno teme vezane za antropološki identitet najviše su teme svakog verodostojnog stvaralaštva. Verodostojno stvaralaštvo je pak neodvojivo od verodostojnog života. A najviša svrha i smisao verodostojnog stvaralaštva i života je stvaranje Bića.

moje duhovne reference

I kao što mislim da je važno da iscrtavam mapu vlastitih muzičkih referenci, barem je isto toliko važno da omogućim uvid u one duhovne.

Kao srednjoškolac prvo otkrivam Dostojevskog a preko njega dolazim do Ničea, Šopenhauera i konačno egzistencijalizma, u početku Sartre-a i Camus-a a potom Kierkegaarda i Jaspersa. Tokom studija filosofije otkrivam i druge mislioce slične orijentacije, kao što je Heidegger i, pre svih, Nikolaj Berdyaev. Preko njegovog učenja personalni odnos prema svetu i Bogu postaje vodilja moje životne filosofije. Po završetku studija moje interesovanje za akademsku, naučno usmerenu zapadnu filosofiju, iz godine u godinu, biva sve manje a sve više raste interesovanje za antropologiju, religiju, istočne filosofije (naročito sufi i tao) i, konačno, za sakralna učenja. Uz Nikolaja Berdjajeva, svojim najvažnijim duhovnim učiteljima smatram G.I.Gurdjieff-a, Belu Hamvas-a I Martina Bubera i John Cooper Powis-a.

Po filosofsko-religijskom opredeljenju, s jedne strane, blizak mi je mistički personalizam a sa druge ekumenizam.

Prožimanje i komplementarnost tog duhovnog sveta, koji osećam kao najbliži sebi, i lične poetike presudno je važna konstanta mog stvaralačkog Puta.

I tema faze BIĆA

Kuća Bića – JA i TI

Ti u vremenu i van njega

Biće je u vremenu i van njega. Ono pripada istoriji ali je, takodje, od nje nezavisno. Biće je neodvojivo od svoga odnosa prema Prirodi, Čoveku i Bogu ili prema Buberovim rečima, Ja je neodvojivo od svoga TI. Čovek ne mogu postati sam već tek negovanjem suštastvenog odnosa prema Prirodi, Čoveku i Bogu. Tek kao duša i duh čovek postaje slobodno Biće. Tek tada on postaje stvaraoc a do tada samo reprodukuje biološke i socijalne programe kojima je determinisan. Stvaranje jeste odnos Ja prema Ti, bilo sta da to Ti jeste. U ovoj fazi samorealizacije, kreacija teži sferama objektivne umetnosti, one u kojoj pojedinačno, odnosno individualno postaje univerzalno. U objektivnoj umetnosti, naime, stvaraoc postaje vektor kroz kojeg se viši svet realizuje u nižem. Na taj način ličnost počinje da učestvuje i u nadličnom, duhovnom - svetu suština u kojem nema podeljenosti, kao što u pravom odnosu Ja i Ti prestaje podeljenost izmedju njih, oni postaju Jedno a da pri tome ne gube svoj identitet.

Umetnost, konačno, kao Put Bića koje u Kući putuje prema samom sebi

III faza – BIĆE, je tema koju sam oduvek osećao kao najvišu temu života i stvaralaštva. To je tema komplementarnog odnosa izmedju Umetnika i Sveštenika/Filosofa u Sebi, ravnoteže izmedju Rada na Sebi, odnosno svom Biću i umetničko-stvaralačke delatnosti. Činjenice da sam studirao filosofiju kao i da sam filosofsku i religijsku težnju za razumevanjem i stvaranjem sebe i sveta prepoznao, hronološki, pre nego što sam u sebi otkrio vokaciju umetnika, nisu ni malo zanemarljive u pokušaju da se stekne uvid u moj stvaralački Put.

Naime, taj Put i vidim kao proces osvešćivanja funkcije umetničko- stvaralačkog iskustva. Danas, slobodno mogu da kažem da je, za mene, Umetnost isto što i Put a cilj, odnosno svrha tog putovanja je Biće, moje Biće. Zato i kažem Muzika kao Put jer muzika sama po sebi ne znači mi ništa: ukoliko me ne vodi bliže samom sebi i ukoliko ne čini i ne posreduje u suštastvenom odnosu, susretu Ja i Ti, odnosno mene i Prirode, Čoveka, Boga. To je Put prema Objektivnoj umetnosti onoj koja važi za sve ljude, koja nas spaja u Lepoti, Istini i Dobru. To je Put prema konačnom jedinstvu Umetnosti i Života, u kojem Umetnost postaje Život a Život postaje Umetnost.

II tema faze BIĆA

Put Bića - SREĆAN ČOVEK

Put Bića je umetnost paradoksalnog kretanja / stanja Samotnosti (JA) i Susreta (JA i TI). Tek kada je čovek, svojom svesnošću i budnošću, stvaralčki slobodan u odnosu na silu gravitacije koja ga privlači prema horizontalnom toku života (istorijski, socijalni, ekonomski, kulturni, psihološki i drugi mehanizmi) i kada kroz njega slobodno struji kosmička energija čineći njegovu vitalnu snagu, te kada je snagom volje / ljubavi, slobodan za stvaralački uzlet u vertikalnom pravcu (prema lepom, istinitom i dobrom, prema svetu duha) - tada se čovek radja kao individualna Duša (samotnost, sopstvo, JA) koja je spremna da neguje Odnos prema TI i otvorena za Susret (JA i TI). Samotnost i negovanje odnosa prema TI zavise samo od Sopstva, od JA. Susret pak zavisi i od drugog JA, tj. od TI. Da bi se dogodio Susret dva Samotna JA, potrebna je Milost (Božja). U tom smislu, čovek je apsolutni gospodar svoga života ali, u isto vreme, sluga (Božji), odnosno, dar Milosti. Dakle, ono najviše – susret JA i TI u kojem se zatvara kosmički krug Bića, plod je kako čovekovog stvaralaštva tako i Milosti (Božje). Put Bića je ostvarivanje osnovnog kosmičkog prava čoveka – prava na Sreću. Biti Srećan Čovek, to je stvaralački podvig ujedinjenja horizontalnog i vertikalnog životnog toka, istodobno stvaranje Života i život Stvaranja, jedinstvo prirode i duha u individualnoj Duši.

transkulturni smisao stvaralaštva

Razvoj mojih stvaralačkih potreba, već nekoliko godina, vidim kao njihovo preusmeravanje na one oblike stvaralaštva koji se mogu nazvati transkulturnim. Naime, usmerenost, pre svega, na kreativni proces a tek potom na njegovo rezultiranje umetničkim delom, tendencija je koja sada dobiva oblike u kojima je sve teže razlučiti stvaranje Života od života Stvaranja tj. Umetnost od Života. Projekat Knjiga Sreće u kojem se, upravo izloženim temama, bavim na nivou Samotnosti (JA), komplementaran je sa paralalnim projektom Institut za Srećnog Čoveka, u kojem se, u formi dijaloškog i grupnog rada, bavim(o) ovim temama. Umetnički oblici u ovom projektu su istovremeno cilj ali i (samo) sredstvo kojim se omogućuju i podstiču stvaralački procesi Samotnosti i Susreta. Kulturni aspekti ovog projekta, kojim u saradnji sa prijateljima i kolegama, pokušavam da realno i simbolički spojim dva milenijuma, mogu biti anticipacija jednog drugačijeg modela kulture u kojem će procesualno nestajati podvojenost izmedju javnog i privatnog, istorijskog i ličnog.

Projekti u fazi Bića

1998. Iniciram projekat Akademija Plemenitih Veština, neformalni skup stvaraoca iz oblasti različitih duhovnih disciplina, sa akcentom na umetnicima antropološke orijentacije. Akademije je posvećena temama: stvaralaštvo Nove antropologije, dijalog, verodostojno stvaralaštvo-verodostojan život, interdisciplinarnost, stvaranje paralelne kulture.

1998. Postavljanje muzičkog projekta Damari, Ti u vremenu i van njega u izvodjenju ansambla Ritual Nova (Miloš Matić, Bogdan Ranković, Valentina Češnjevar, Florijan Balaž i Boris Kovač)

1999. Započinjem artističko-vitalistički projekat Srećan Čovek koji bi trebalo da traje do proleća 2001. godine a koji čine dva toka: Knjiga Sreće i Institut za Srećnog Čoveka , u kojima planiram učešće većeg broja ljudi od kojih su neki umetnici a neki se ne bave ni jednim kulturnim oblikom stvaralaštva ali su takodje otvoreni za (stvaralački) Rad na Sebi. Na nivou projekta Knjiga Sreće, prepoznatljivi i fiksirani oblici umetničkog delovanja jesu kratke muzičke forme - za 1 ili dva instrumenta, tekstovi Zapisa, teorijski radovi ne temu itd. Na nivou projekta Institut za Srećnog Čoveka, planiram izvesne akcije-performanse sa artističkim elementima te publikovanje selektovane dokumentacije o ovom projektu nakon njegovog završetka. Ostali oblici Rada nemaju javni kulturološki smisao te o njima u ovom tekstu ne bi bilo primereno govoriti.

Hronološki gledano, početak konkretnog rada na ovom projektu poklapa se sa početkom bombardovanja zemlje u kojoj živim, SR Jugoslavije od strane NATO pakta i velikog nasilja i egzodusa milion stanovnika Kosova. Verujem da mi je iskustvo ovog rata donelo i dodatnu stimulaciju za rad na ovom projektu koji želim da posvetim kako svojim (duhovnim) učiteljima tako i svim nevinim žrtvama bezumnih Balkanskih ratova.

Na taj način ovaj tekst privodim kraju na mestu koje je daleko od konačnog, proces III faze, koja naravno obuhvata i prethodne dve, upravo je u toku a njegov pravac razvoja mogu samo da naslutim…

Bukovac-Novi Sad 1997.-1999.

Boris Kovač

svoje stvaralaštvo želim da posvetim Vama koji ste mi pomagali u tome da u sebi otkrivam – Ljubav